Mentalna Masturbacija

Aleksandar Perendić | Sišite ga na Facebooku

Kiša... Koliko oblika kiše prija? Sitna jesenja, hladna kiša, retko kome prija direktno... potreban je unutrašnji poriv da se, ova „dogmatski definisana“ napast odlaska leta, nekome dopadne. Meni večeras prija... hladi mi vrelo čelo, delimično vrelo od alkohola koji sam popio, delimično od misli, koje mi, kao u svakom mehanizmu „na kretanje“, brzinom svetlosti žare i pale sinapse. Isparava  voda, sa mog čela... u obliku tanke pare odlazi, gore, ponovo se pretvarajući u tečnu vodu... ciklus života, pred mojim očima... instant početak i kraj, u savršenstvu kruga, bez istinskog početka i bez straha od kraja. I onda se distanciram od sve vreve mehanizma mog metabolizma i sve vreve užurbanosti mojih misli... ostaje samo mir... lagana melodija savršene tišine... ispunjenost u vakuumu... ideal postojanja.

Kaže mi sam sam

Kaže nemam više nikoga

Svetlo u snovima

Na javi tvoja senka.

Ja nemam osećaj

Ne dajem osećaj

Krug ništavila

I tvoja bleda senka.

Otvaram oči, samo pitanja

Da li sam budan ili san vlada

U magli sećanja gubim tvoj trag

Kaže mi da sam sam.

Plivam kao leptir kroz smeće

Krilima razgrćem tamnu maglu

Prah sa mojih krila nestaje, ja tebi ostavljam trag.

Moj put je istina

Moji tragovi moj kraj

Polen mog postojanja, što duži put, manje tragova.

Kaže mi sam sam

Kaže napred nema nikoga

Ni svetla u snovima

Ni za senku razloga

Otresam krila slomljena

Tražim zrno polena

Želim da ostavim još jedan trag

Na ovom putu beznađa.

Plivaš kao leptir kroz smeće

Krilima razgrćeš tamnu maglu

Prah sa mojih krila nestao je, da tebi ostane trag

Moj put je bio istina

Poslednje zrno polena tačka

Moja bleda senka je mesto gde počinje tvoj trag.