Konačno mi se ukazala prilika da na sopstvenoj koži osjetim djelovanje zakona Republike Srpske. Ovo je samo početak ove priče, a iskreno se nadam, da se nisam, samo na vaše zadovoljstvo čitanja, uvalio u papicu od bebe.
Danas, u petak 13. Maja 2011. vozio sam se ženinim bajcom sa posla kući. Svratio sam do frizerke, ošišala me lepo, otišao do prodavnice skutera, jer kontamo kupiti neki moped da se gibamo po gradu, skoknuo do laboratorije da uzmem ženine „nalaze“ – nešto je bolešljiva, posetio prodavnicu i kupio malo pilećeg filea (u fazi sam mršanja, pred leto) i BAAAAM!
Da vam bude jasnije, i da možete pratiti i geografski moju avanturu, opisaću vam, a i fotku ću dodati uz ovaj članak. Moj posao je blizu Kastela u Banjaluci, u ulici Slavka Rodića; trenutno živim na Laušu, dok rešavam „stalno stambeno pitanje“ – i to je sve, nekih 10 minuta bajcom u jednom pravcu. E, te, ja sam od 14h izašao sa posla i do 15:15h obišao dosta Banjaluke na bajcu... Frizerka je kod „Zelenog mosta“; Radnja sa mopedima je u Rosuljama; Bolnica je „Poliklinika“ u ulici paralelnoj bulevaru. Pa, recimo da sam fino prešao nekih 15km dok sam sve obišao.
Šta znači ovo „BAAAAAM“?
Moram na startu priznati, odavno već „vabim“ Đavola i vozim se bajcom bez kacige, ali ne mogu da verujem i nisam hteo da pristanem na „ucenu“, koja me tera da po lepom vremenu, nosim govnjivo, kinesko, plastično smeće na glavi – umesto da mi lahor proletnji raznosi šiške i da banjalučanke uzdišu (ženo, nisam ja kriv!!!), jer je državna kasa prazna i plate „funkcionera“ su enormne i krajnje neskromne. Dva puta su me već startali za vožnju bez kacige, alisam pokazao „srbijansku ličnu kartu“ i policajci su me puštali uz upozorenje (imam dvojno državljanstvo).
Eto, jasno vam je sad ... policajci su me snimili i ponovo „ukebali“, ali na jebenom parkingu ispred sportske radnje „Juventa“ na Laušu, 100m od gajbe J
Ovako je to teklo (razgovor je parafraziran, nisam baš sve zapamtio, ali neću pumpati!):
Policajac 1: Alo!
(ja pikam po telefonu – odgovaram ženi na poruku dok lagano stajem)
Policajac 1: Stani tamo, alo!
Ja: Da, izvolite!
Policajac 1: Pa, stani! (parkiraju ispred mene na poziciju za parkiranje, parkinga „Juvente“, ja prilazim prozoru i postavljam pitanje:)
Ja: Jeste li mene zaustavili?
Policajac 1: Jesmo!
Ja: Zašto?
Policajac 1: Sad ćeš vidjeti! (izlazi iz policijskog automobila, drugi policajac gasi motor i ostaje u automobilu)
Policajac 1: Ličnu kartu!
(vadim novčanik, srbijansku ličnu kartu i pružam je policajcu)
Ja: Izvolite! (e, sad, dal’ sam baš rekao „izvolite“, ne mogu se setiti, ali igrao sam na „ljubaznu kartu“).
Policajac 1: Imate li vi drugu ličnu kartu?
Ja: Drugu ličnu? Šta je problem sa mojom ličnom kartom? (zabezeknuto pitam)
Policajac 1: Imate li prebivalište u Banjaluci?
Ja: Zašto to pitate? Jel nešto nije u redu? Zašto ste me zaustavili?
Policajac 1: „Aleksandar Perendić“ (govori policajcu u automobilu) Provjeri da li je nastanjen!
Policajac 1: Znaš ti zašto i izvadi ruke iz džepova! (vadim ruke iz džepova, jebga, jes’ nekulturno... a i retko držim ruke u džepovima, verovatno me spucala trema, jer je drugi policajac počeo neš’ prčkati po nekoj elektronici u automobilu)
Policajac 2: Ima, evo adrese, nastanjen je, evo i broja lične karte ******** (Ja kontam, e sad sam, jebga, na tapetu došao da platim tu kaznu...)
Policajac 1: Gdje si nastanjen? Koja je ulica?
Ja: Ulica ********. Hoćete li mi reći zašto ste me zaustavili? (pojma nemam što me pitao za ulicu, kad je imaju u kompu... verovatno da vidi hoću li nastaviti da se izvlačim, vraćam namerno ruke u džepove)
Ja: Hoćete li vi meni reći zašto ste me zaustavili? Da li sam prekršio neki zakon i ako jesam koji? (policajac zapisuje nešto u blok A4 formata, dok je drugi izašao iz automobila i pridružio nam se)
Policajac 1: Evo ovdje sve piše! (primaknem se da pročitam, on nastavlja da piše) Vozili ste bicikl bez zaštitne kacige.
Ja: A gdje sam vozio bicikl bez zaštitne kacige? (policajac diže pogled i po prvi put me dobro osmotri, namršten, znojavog čela – vruće je u uniformi i tog trenutka sam se skoro sažalio i kontao završiti farsu, platiti kaznu i hodati od kuće do posla i vice versa, jer ne želim da oćelavim u 40-oj)
Policajac 1: Šta? IZVADI RUKE IZ DŽEPOVA! (prodera se prasac na mene, bez blama)
Ja: Pa, pitam gdje sam to vozio bicikl bez zaštitne kacige i ŠTA SE DERETE NA MENE? (dignem i ja malo glas i zaboravim na samilost u trenu – izvadim ruke iz džepova i dignem ih upitnim gestom)
Policajac 1: NE MAŠI MI RUKAMA TU! Ajde, potpiši ovo i da završimo! (nudi mi ceo blok i olovku)
Ja: Šta da potpišem i hoćete li mi odgovoriti na pitanje? (vraćam ruke u džepove)
Policajac 1: Koje pitanje? (vidi se da je iznerviran)
Ja: Gdje sam to vozio bicikl bez zaštitne kacige? (policajci se pogledaju upitno)
Policajac 1: Pa, tu...
Ja: Gdje tu?
Policajac 1: Šta hoćeš ti?
Ja: Ja hoću da mi objasnite zašto me kažnjavate što sam vozio bicikl bez zaštitne kacige na PARKINGU i šta potpisujem? (sad se i ja već bečim i hvata me vrućica)
Policajac 1: Kakvom parkingu? Ajde potpiši, ovo ti je nalog za kažnjavanje, imaš opciju da platiš kaznu ili ako nećeš da platiš kaznu, onda ovdje dole, potpiši da hoćeš da se rješava sudski.
Ja: Objasnite mi šta znači to da se rješava sudski i zašto da platim kaznu – nisam vozio po ulici nego po parkingu! (sad sam pustio da me „reka nosi“ da vidim na šta će sve ovo izaći)
Policajac 1: Ne, nisi vozio po parkingu, nego po Karađorđevoj ulici.
Ja: Ne, vozio sam po parkingu, eto tu ste me zaustavili, 5m iza i šta ako ja ne platim tu kaznu nikad?
Policajac 1: Mi smo tebi svirali, ti nisi hteo da staneš i jednom ćeš je platiti, kad, recimo budeš hteo da registruješ kola, čekaće te ova kazna sa kamatom.
Ja: Svirali? Mislite na službenu sirenu i rotaciona svetla – znak da obratim pažnju na saobraćaj.
Policajac 1: Ne na sirenu u autu.
Ja: E, pa, izvinite, ali ja nisam mogao znati da vi meni svirate. Vi ste se meni prvi put obratili ovde na parkingu, 5m iza i to je to, a i videli ste da sam bio zauzet na mobilnom telefonu. Stvarno vas nisam primetio.
Policajac 1: Svirali smo ti službenom sirenom!!! Ti si vozio bez zaštitne kacige u ulici Karađorđevoj, ovdje je nalog i potpiši.
Ja: Koje podatke ste zapisali u nalogu, iz lične karte koju sam vam dao ili...
Policajac 1: Ove, ove prave.
Ja: Koje prave?
Policajac 2: Daj, nemoj se raspravljati (govori kolegi)
Policajac 1: Ne raspravljam se! Hoćeš li ti potpisati ili nećeš?
Ja: Šta se dešava ako ne potpišem, pošto nećete ili ne možete da mi objasnite šta to potpisujem?
Policajac 1: Tu ti sve piše (ponovo mi nudi blok sa nalogom)
Ja: Ja to ne razumem i ne mogu da pročitam rukopis, pa samim tim ne mogu ni da potpišem, ali ako mi objasnite šta se dešava u sva tri slučaja koja ste pomenuli, ja ću odlučiti.
Policajac 1: Šta da ti objasnim? Ja te kažnjavam po zakonu? Danas imamo čitav dan nalog da hvatamo bicikliste!
Ja: Hvatate bicikliste za kvotu, a? Po kom zakonu?
Policajac 1: Po zakonu o saobraćaju RS!
Ja: Koji zakon, koji broj?
Policajac 1: Šta koji zakon? VADI RUKE IZ DŽEPOVA!!!
Ja: MA NEĆU DA VADIM RUKE IZ DŽEPOVA! NE KRŠIM NIKAKAV ZAKON! (ja već zapaljen kao „lila“)
Policajac 1: HOĆEŠ SAD DA TE VODIM U STANICU?
Ja: Da, ja bih radije da ovo rešimo u stanici, sa tvojim šefom.
Policajac 2: Ajmo, ako neće da potpiše, ne mora (ili je rekao nešto drugo, nisam siguran, fokus mi je bio na prvom policajcu, pa sam zbog adrenalina zaboravio. U suštini, drugi policajac je coolirao i sa vremena na vreme ubacivao pokoju da smiri kolegu, a meni neku kritiku)
Ja: Zašto nemate kapu? (drugi policajac, koji ima kapu na glavi ga pogleda)
Policajac 1: Šta? (vidim mu na licu da mu je neprijatno)
Ja: Zar pravilo službe ne nalaže da nosite kapu dok obavljate službenu dužnost? Mene kažnjavate jer ne nosim kapu, a vi je takože ne nosite? Ko će Vas kazniti?
(policajac odlazi do automobila, otvara zadnja vrata, vadi kapu, stavlja je na glavu i okrene se sa kezom prema meni)
Policajac 1: Evo, imam kapu!
Ja: Znači, ja sad izvadim kapu iz ranca stavim na glavu i to je to!
Policajac 1: Ako ti sad izvadiš kapu i staviš je, ja nalog cepem i svako svojim pravcem.
(Nailazi neki lik na bajcu, ha, isto bez kacige)
Policajac 1: Stani! (obrati se liku, zaustavi ga i sprovede sa druge strane automobila)
Ja: Jel’ imate vi pravo da zaustavite nekog drugog dok mene procesuirate?
Policajac 1: IMAMO? (drugi policajac uze liku podatke, on potpisa i zbunjeno nas sve gleda dok se prepucavamo)
Ja: Dajte mi taj nalog da vidim.
Policajac 1: Ne može, skloni se! (ja stojim iza automobila, jer sam skontao da hoće da odu)
Ja: Dajte mi taj nalog sad, u čemu je problem.
Policajac 1: Nećeš dobiti i ulaze oba u automobil)
Ja: LJUDI! (počinjem da se derem na sav glas) POLICIJA NEĆE DA MI DA NALOG KOJIM ME KAŽNJAVA DA VIDIM I NEĆE DA MI OBJASNE ZAŠTO ME KAŽNJAVAJU I ŠTA DA URADIM! (arlam poštemo, ljudi izlaze iz radnji, kafića iz „Juvente“)
Policajac 1: MAKNI SE, SAD ĆU TE... (gura mi ličnu kartu u ruke, ja odbijam da je uzmem, a on je zakači za remen torbe koju nosim)
Ja: ŠTA? Ja samo čekam da napraviš pogrešan korak
Policajac 1: Neće se to desiti, ja ovaj posao radim 20 godina! (toushe) SKLANJAJ SE! (ulazi u automobil, motor već radi)
Ja: NE SKLANJAM SE DOK MI NE OBJASNITE ZAŠTO ME KAŽNJAVATE, PO KOM ZAKONU I KOJA SU MOJA PRAVA! (stojim iza automobila koji lagano kreće unazad i zaustavi se tik pred moja kolena. Oba policajca besno izleću iz automobila, prvi na mene, drugi otvara zadnja vrata i grabio lisice)
Policajac 2: SAD ĆEŠ DA VIDIŠ! SAD ĆEMO TE U STANICU! SAD ĆU TI STAVITI LISICE (prvi pandur mi prilazi, drugi zatvara zadnja vrata od automobila)
Ja: JA TO I HOĆU! (dižem ruke i širim ih) VODITE ME U POLICIJSKU STANICU! ZA ŠTA DA MI STAVIŠ LISICE I ZAŠTO ME HAPSITE
(prvi pandur me pošteno gurne, skloni me jednim potezom od automobila, dok drugi upada na mesto vozača)
Policajac 1: Zapamtićeš ti mene! (policajac mi dobacuje, seda u automobil i odlaze uz riku motora - onaj drugi lik sa bajcom se u međuvremenu izgubio negde)
Hmmm. Razmišljam sad ja dok stojim tu. Šta sad? Jesam li ja kažnjen ili nisam?
Lagano, guram bajc i klackam se prema gajbi... pozovem ženu telefonom, kratko joj opišem šta se desilo, pomazim, ispred vrata, mačku i uđem u stan.
Razmišljam! Mene je upravo kaznio policajac bez kape, zato što ne nosim kapu. Na stranu što sam ja vrteo priču da se izvučem od kazne, a stvarno sam bio, pred zakonom kriv i policajac je prekršio zakon, noseći nepropisno uniformu dok je obavljao službenu dužnost. Ja ću platiti kaznu, a on neće!
DIAL TONE: 122
Policajac dežurni: Da?
Ja: Policija?
Policajac dežurni: Da! Izvolite!
Ja: Moje ime je Aleksandar Perendić i upravo sam imao problem sa policajcima u patroli na Laušu – vozio sam bicikl bez kacige, zaustavili su me na parkingu, jedan od policajaca nije nosio uniformu propisno. Zovem da pitam, koja je procedura, pošto nisam potpisao papir koji su mi nudili da potpišem, jer nisu mogli da mi objasne šta potpisujem.
Policajac dežurni: Hmmm! Kako nisu mogli da objasne!
Ja: Pa, ili nisu oni mogli da objasne ili ja nisam shvatio, pa nisam potpisao. Interesuje me sad, jesam li ja kažnjen, hoće li mi kazna stići na adresu i koliko je kazna?
Policajac dežurni: Hmmm! Mislim da je kazna oko 40KM, a stići će Vam na adresu nalog, gdje možete da platite kaznu u roku od 8 dana ili da tražite sudsko rješavanje.
Ja: Šta znači to sudsko rješavanje?
Policajac dežurni: Pa, sudija će Vas saslušati i odlučiti. Ali će Vam naplatiti i sudske troškove.
Ja: Dobro, ja ću platiti tu kaznu na kraju platiti. A šta sa policajcem koji je mene kaznio nepropisno odjeven na dužnosti. Mislim, ne želim nikoga lično da tužim i da se cimam po sudu, ali mora postojati neki mehanizam da se ovo rješi, neki zakon.
Policajac dežurni: Hmmm! Pa trebate se onda, obratiti „Inspektorijatu ua unutrašnju kontrolu“
Ja: Da? Možete li me „spojiti“?
Policajac dežurni: Hmmm! Ne, ali Vam mogu dati broj ***-***
Ja: Hvala!
Policajac dežurni: Nema na čemu!
DIAL TONE: ***-*** (neću pisati nikakve brojeve, pominjati imena, da ne prekršim neki zakon, slučajno)
Ženska osoba 1: Da?
Ja: Inspektorijat za unutrašnje poslove?
Ženska osoba 1: Da.
Ja: Moje ime je Aleksandar Perendić, dežurni sa 122 mi je dao ovaj broj. Imao sam problem sa policijom prije pola sata na Laušu, pa mi treba neko kome se mogu obratiti.
Ženska osoba 1: Da, ali oni rade do 15h, ja Vas mogu spojiti, pa pokušajte.
Ja: Da, hvala, molim Vas!
DIAL TONE + FANCY MELODY: Ringe.... Ringe... x6
Ženska osoba 1: Da? Ah, vraćen poziv? Sačekajte još! ... ringe... ringe... 6x Da? Vi ste? Sačekajte! ... ringe ... ringe .... Da?
Ja: Ja sam, gospođice, nema nikoga!
Ženska osoba 1: Pa, oni rade u ponedeljak od 8 sati ujutro.
Ja: Pa, ja sam sad imao problem sa policajcima na dužnosti, ja bih da neko sada sasluša moj slučaj, ne u ponedeljak.
Ženska osoba 1: Pa, nazovite stanicu iz koje su policajci.
Ja: Pa nisu hteli da mi kažu svoja imena i iz koje su stanice. Imam samo broj značke, jednog od njih.
Ženska osoba 1: Pa, probajte na 122.
Ja: Da! Hvala!
Ženska osoba 1: Nema na čemu!
(razmišljam u sebi „ni nema“)
DIAL TONE: 122
Policajac dežurni: Da?
Ja: Dobar dan, ja sam Aleksandar Perendić, zvao sam prije par minuta, da li sam sa Vama razgovarao na temu problema sa policajcima na Laušu?
Policajac dežurni: Hmmm! Da.
Ja: Pa, u inspektorijatu nema nikoga ko bi mogao da sasluša moj slučaj, pa me gospođica koja se javila, ponovo uputila na 122 sa prijedlogom da nazovem policijsku stanicu iz koje su policajci. Pošto nisu hteli reći ni imena, ni iz koje su stanice, možete li mi Vi pomoći da to utvrdimo?
Policajac dežurni: Hmmm! Gdje je to bilo?
Ja: Na Laušu, to sam Vam rekao već par puta.
Policajac dežurni: Da. ***-***
Ja: Hvala!
Policajac dežurni: Nema na čemu!
(Koji im je svima sa „nema na čemu“?)
DIAL TONE: ***-***
Ženska osoba 2: Policija! Izvolite?
Ja: Dobar dan, moje ime je Aleksandar Perendić i .... (da ne ponavljam, da ne smaram ni vas ni sebe)
Ženska osoba 2: Pa, dođite u stanicu, ako želite da prijavite službeno lice, pa će Vas neko od odgovornih saslušati, uzeti izjavu...
Ja: Ne, ne želim, JOŠ, da tužim nekoga, želim samo da me neko sasluša i da mi pomogne da shvatim šta se desilo i šta će se dalje dešavati i koja su moja prava, a koje moje obaveze u ovom slučaju.
Ženska osoba 2: Hmmm! Pa, dođite..
Ja: Ja ne bih da dođem, JOŠ, ja bih samo sa nekim da razgovaram. Možete li me spojiti sa nekim od odgovornih lica koja su sada u policijskoj stanici?
Ženska osoba 2: Mogu Vas ja spojiti sa zamjenikom načelnika (oprostićete mi ako sam pogrešno zapamtio čin ili titulu gospodina koji se javio)
Zamjenik načelnika: Da?
Ja: Dobar dan, moje ime je Aleksandar Perendić. Sa kim imam čast?
Zamjenik načelnika: Molim?
Ja: Sa kim razgovaram, molim Vas?
Zamjenik načelnika: A zašto?
Ja: Ja sam upravo imao problem sa dvojicom policajaca na Laušu, pa bih sa nekim da porazgovaram o mom problemu, ali sam do sad uspeo da na od 4, na 3 poziva dobijam samo sekretarice ili pozornika na 122, pa sad, kad sam konačno došao do nekoga ko ima odgovornosti, ja bih cenio ako bih čuo Vaše ime?
Zamjenik načelnika: Aha, nema problema, reći ću Vam ja moje ime, a šta je problem?
Ja: Ako možemo da počnemo od Vašeg imena?
Zamjenik načelnika: Aha, nema problema, ja sam ***** *******.
Ja: Dobro... (ispričam priču ponovo... tačno 7 minuta – merio na sat na kompu)
Zamjenik načelnika: Čekajte! Kažete da jedan nije nosio kapu? Jesu li imali bele opasače?
Ja: Pa, ne sećam se sad opasača, ali na kapama su imali belu navlaku.
Zamjenik načelnika: E, onda je to saobraćajna policija, nisu ta dvojica kod nas.
Ja: Pa, šta to sad znači?
Zamjenik načelnika: Nazovite Policijsku stanicu za saobraćajnu bezbjednost, to je za cijelu Banjaluku.
Ja: Znači da nazovem ponovo 122, da pitam dežurnog.
Zamjenik načelnika: Ja bih Vam dao broj, ali nemam sad ovdje.
Ja: Nema veze, hvala i oprostite na utrošenom vremenu.
Zamjenik načelnika: Ništa, ništa, ja bih rado pomogao, ali nisu oni kod nas.
DIAL TONE: 122
Policajac dežurni: Da?
Ja: Ponovo je Aleksandar, jesam li sa Vama razgovarao prije par minuta na temu ...
Policajac dežurni: Jeste, recite?
Ja: Pa, sad su me uputili na Policijsku stanicu za saobraćajnu bezbjednost, ali nisu imali broj, pa su mi ...
Policajac dežurni: *** - ***
Ja: Hvala!
DIAL TONE: TU – TU – TU
DIAL TONE: *** - *** x7
Nakon 7 pokušaja da dobijem ovaj broj (verovatno je zauzeto) odustao sam i rešio da u ponedeljak posetim taj „Inspektorijat ua unutrašnje poslove“ ili kako već rekoše...
Cilj mi je, prvo bio da izbegnem kaznu za koju jesam kriv i oke, nisam uspeo, pa ću je platiti, ali onda sam skontao da sam magarac, ako i taj policajac ne plati kaznu za sličan „prekršaj“ i na kraju kad sam skontao da za cirka 1 sat razgovora telefonom sa organima bezbjednosti (što će me verovatno više koštati od kazne za nenošenje jebene kacige) se niko nije našao da sasluša moj problem.... Sad mi je CILJ da svi koji žele da slobodno žive i voze bicikl bez jebene kacige, da to i mogu... REFERENDUM! Kako narod kaže, tako mora biti!!!
Hajd’ da sumiramo! Skupština je donela zakon da se bicikl ne može voziti, po javnim površinama, bez zaštitne kacige. Kazne su oko 40KM (nisam uspeo tačno utvrditi) za svaki put kad te policajci „uhvate“ na „delu“. Policajci ne „hvataju bicikliste“ stalno! To znam i iz iskustva... hmmm... dva iskustva, kad ne obrate pažnju na mene i kad su me uhvatili par puta.
GLASAJMO DA SE UKINE DAN LOVA NA BICIKLISTE!
U slučaju da ja želim da se požalim na policajca koji je prekršio zakon, moram potrošiti sat vremena „kredita“ na mobilnom telefonu i na kraju mi poruče da čekam do ponedeljka u 8h ujutro.
Biciklisti Banjaluke UJEDINIMO SE!
Fakat sad idem do kraja sa ovim! Čitamo se u Ponedeljak ponovo!
DRUGI DEO********************
Negde sam pročitao da administrativne radnike treba kontaktirati, posle doručka, dok zadovoljno vare salamu ili burek, jer su tad najmanje nervozni. Pauza obično bude oko 10h, dok se klopa 10:30h, pa onda sačekati malo da se krv potrebna za varenje vrati do mozga...
16. Maj 2011. 11:15h
DIAL TONE: *** - ***
Ženska osoba 1: Da?
Ja: Moje ime je Aleksandar Perendić, Inspektorat za unutrašnju kontrolu?
Ženska osoba 1: Ko Vam treba?
Ja: Pa, neki inspektora za unutrašnju kontrolu.
Ženska osoba 1: Jel Vi trebate Mup ili (nisam razumeo ovo drugo što je kazala)?
Ja: Meni treba neko iz unutrašnje kontrole, imao sam problem sa saobraćajcem na ulici...
Ženska osoba 1: Prebaciću Vas, sačekajte... RINGE-RINGE.... 6x... Da? A, vraćen poziv.... RINGE-RINGE.... 6x... Da? Vi ste? Sačekajte... RINGE-RINGE.... 6x... Da? Nema nikoga, probajte na broj *** - ***
Ja: Ali sa tog broja su me uputili na ovaj broj u petak, ali nikoga nije bilo jer sam zvao posle 15h.
Ženska osoba 1: Sačekajte. RINGE-RINGE.... 6x...
Ženska osoba 2: Izvolite, MUP.
Ja: Dobar dan, moje ime je... lalalalal .... treba mi .... lalalalal...
Ženska osoba 2: Sačekajte, molim Vas... RINGE-RINGE.... 3x
Inspektor: Halo?
Ja: Dobar dan, moje ime je...
Inspektor: Znam, Aleksandar Perendić, Vi ste imali problem sa saobraćajcem vezano za zakon o bezbjednosti u saobraćaju, član 102?
Naravno da se šalim, ali da skratim priču i da ne bude sve Vama suhoparno, naporno i dosadno, kako je meni bilo, dok nisam „došao“ do gospodina inspektora.
Ja: Da li mogu zakazati sastanak sa Vama, vezano za moj problem?
Inspektor: Da, možete, ja sam na raspolaganju svim građanima, ali ako ste imali problem sa policajcem, imate više opcija. Možete pozvati *** - *** pa prijaviti problem i tamo će se to sve zavesti, a možete doći i lično.
Ja: Pa, vidite, ja bih da dođem, ne bih preko telefona.
Inspektor: Nema problema, ja sam u kancelariji od 08h do 15h, možete sutra, ako hoćete?
Ja: Hvala, u koje vrijeme da dođem?
Inspektor: Kad god želite, ako nisam ja tu, biće neko od kolega.
Ja: Hvala, ljubazni ste.
16. Maj 2011. 20h
Mačka je bolesna. Moramo je odvesti kod veterinara ponovo. Ima veliki otok ispod desnog oka i boli je. Pozajmiću sutra automobil od burazera moje žene. Nema druge, bajcom ne mogu, dok mi je slučaj „vruć“... šalim se, pada kiša, a i daleko je sve to.
17. Maj 2011. 06:50h – Maxi market na Laušu, onaj novi.
Jao, ja ovih dana na nekoj zdravoj hrani, te riža, te proso, te mekinje, te soja, a neko u kafani pored marketa dere neku svinjetinu na žaru, voda mi ide na usta, poludeću dok čekam buraza da doveze automobil.
17. Maj 2011. 07:05h
Huh! Konačno sam krenuo na posao.
17. Maj 2011. 08:36h
Oke, napravio sam plan, prvo ću da odvezem mačku kod veterinara i verovatno će ostati tamo ceo dan, onda idem u Inspektorijat, pa nazad na posao, pa sa posla po mačku, pa vratim automobil, pa napravim ručak, pa žena i ja ručamo, pa sednem ili legnem da se odmorim i napišem šta se sve desilo.
Kao i svaki plan, ideja i realizacija se razlikuju... često drastično.
17. Maj 2011. 09:30h
Maca nije ostala kod veterinara, dobila je dve „boce“, paket neke fancy hrane, „Frontline“ protiv buva, a ja -50KM na ženinoj kartici :) Jebga, volimo tu živuljku, sve bi joj dali!
Sad razmišljam, Inspektorijat je na (u) Rebrovcu... neće maci niš biti pola sata u autu, ionako kunja u skiperu... zoom... Preko mosta, pa desno na Rebrovac... Pogled mi privuče plavo rotaciono svetlo. Policija je zaustavila biciklistu, starac neki na nekom kršu od bajca, automobil uredno parkiran pored puta, rotaciona svetla rade, policajci „sa kapama“ sprovode zakon. Nisam neki vozač, pa mi malo rizično bilo da u vožnji cimnem mobilni telefon da fotografišem scenu... 50m iza njih, u susret mi dolazi drugi čova, koji, snimivši situaciju ispred, vozi jednom rukom, dok drugom oslobađa plastičnu kacigu iz korpe na upravljaču i montira je na glavu vrludajući. Na licu mu kez od uha do uha! ... zoom... Rebrovac... aj majko, gde da parkiram, a da me neko ne kazni? Eto Vam ljudi, već sam bolji čovek, već imam dovoljno odgovornosti (straha) da ne prekršim neki zakon... Sve je ovo Pavlovljevo uslovljavanje.
Hajd', nekako sam ja našao parking i skontam da ubacim maci malo klope dok me čeka i vidim, tj. Ne vidim - zaboravio sam poneti klopu... ostala na stolu kod veterinara... LAAAAA. Maco sorry, brzo ću ja! ZOOM!
Dolazim do portirnice.
Dežurni policajac: Dobar dan! Izvolite!
Ja: Dobar dan, trebao bih do Inspektora ******
Dežurni policajac: Da li Vas očekuje?
Ja: (Ne znam šta mi bi) Da, očekuje nas. (JOJ U GLAVI MI SE ZAVRTE, pa majku mu, milion puta sam se rugao ljudima kad se ovako izraze).
Dežurni policajac: (nasmeši se i pogleda šeretski okolo) Očekuje nas ili očekuje me?
Ja: (jao, u zemlju da propadnem) Nas, ali prijatelj nije mogao doći, došao sam samo ja.
Dežurni policajac: Vašu ličnu kartu (kleberi se i dalje, ma zna, skontao je)
Dežurna policajka: Možete li (pokazuje ka prolazu sa senzorima) dok čekamo kolegu da Vam napiše propusnicu? Torbu na traku i sve metalne predmete i telefon.
(Prolazim jednom, PIŠTI, da, ključevi od automobila, na to nisam navikao... prolazim drugi put, sve OKE)
Dežurna policajka: Da li to imate produžni kabal u torbi?
(Ja zbunjen! Kakav produžni kabal? Pogledam na ekran skenera, ladno kablina neka u torbi. Otvaram torbu i ha)
Ja: Ah, to je lemilica, stoji tu sigurno nekoliko dana, zaboravio sam na to.
Dežurna policajka: A, vi ste majstor? (U pičku materinu, šta se dešava danas, ja obično sigurno vladam svakom situacijom, a ovo pređe u farsu na moj račun)
Ja: Nisam, uglavnom se bavim pisanjem, ali eto, na poslu, znate, USB kabal od čitača kartica za fotoaparat nam se prekinuo, pa sam poneo od kuće lemilicu da to sredimo (pitam sam sebe, dok tako laprdam, zašto nisam rekao da je bio USB kabal od externog hard diska mog kolege, kao da je bitno... čemu laž???)
Dežurna policajka: Aha! I lemilica može biti oružje! (kaže uz smešak) Dobro, sačekajte propusnicu i možete ući.
Ja: Hvala! Lemilica kao oružje – interesantno (čavrljamo)
Dežurna policajka: Nemate pojma šta sve ljudi imaju u svojim torbama, a da nemaju pojma da to imaju, dok ne vide na skeneru (smejemo se zajedno, a ja kontam, al' bi bila super fora svaki dan dobiti od nje jednu sliku i na kraju napraviti izložbu slika čudnih stvari za koje ne znamo da ih nosimo u torbi – nešto kao Amelija Pulen...).
Dežurni policajac: Izvolite propusnicu, prvi sprat, soba ***
Ja: Hvala! (krenem, a policajka mi zadrži vrata da prođem, klimnem joj glavom i skontam da se baš zagledala u moje šiške, pa joj dobacim i jedan od mojih kezova – khmmm, ženo, za tebe ću napisati drugu verziju priče, ti ne čitaj dalje)
(Popnem se na sprat, nađem kancelariju i pokucam.)
Inspektor: Slobodno? (ulazim u kancelariju, sve po PS-u, dva lika u urednim odelima, obrijani za primer, ozbiljnih izraza lica)
Ja: Moje ime je A.P. čuli smo se telefonom.
Inspektor: Da, sedite. Izvolite.
Ja: (ukratko ponovim priču sa fona)
Inspektor: Vidite Aco (obrati mi se prisno) mi živimo u čudnoj zemlji i ništa nije savršeno. Ni država ni zakon, ni oni koji sprovode zakon nisu savršeni. Vi znate da ste zakon prekršili i ako Vam „dođe“ kazna, Vi birate hoćete li je platiti ili ne, a za policajca koji Vas je kaznio, imate opcije koje sam Vam već naveo.
Ja: Da, ali sad imamo situaciju da nemam svedoka, mada ih je bilo mnogo tu na ulici. Da li ja treba sad da dokazujem da su me policajci „uhvatili“ na privatnom parkingu, a ne na ulici ili oni treba da dokažu obratno, ako sve ovo dođe do suda?
Inspektor: Jednostavno je, Vi morate dokazati da niste krivi, policajac ne mora da dokazuje da ste krivi.
Ja: A krivica policajca, kako sam naveo već?
Inspektor: To mi utvrđujemo, ako vi podnesete žalbu, istragom.
Ja: Jasno mi je. Imamo slučaj čoveka kog su kaznili dok su mene procesuirali, koji je spustio pogled, potpisao nalog i prihvatio sudbinu i imamo mene koji to nisam uradio. Po čemu se razlikujemo nas dvojica? Ni po čemu, obojica ćemo platiti kaznu.
Inspektor: Pa, ne morate vi platiti kaznu, ako nećete, to je Vaš izbor.
Ja: Oke, hvala Vam na vremenu, znate, interesovalo me da li je moguće doći do nekoga u policijskoj administraciji ko će saslušati problem ovog tipa, bez obzira, može li se nešto uraditi ili ne i drago mi je da znam da je makar to moguće. (Inspektor razbaci kez na moje reči) i da Vas pitam, jel možemo da se slikamo nas dvojica, da imam dokaz da smo razgovarali?
Inspektor: Ne, mi imamo pravilo, ne možemo se slikati ovde.
Ja: Oke onda, ja idem svojim putem, Vama hvala još jednom. (ustajem i pružam ruku da se rukujemo, inspektor prihvata ruki i kaže)
Inspektor: Ne možemo se slikati ovde, ali slikaćemo se nekad u kafani, kad sednemo.
Da zaključimo!
Ja bih mogao, sada, da prijavim policajca i da se cela „priča“ preseli na sud. Hmmm, nemam predstavu šta bi to na kraju bilo, ali bi u svakom slučaju bilo zanimljivo. Mogao bih da se zadovoljim i ovim razgovorom sa inspektorom, i mislim da mi je sugerisao da mi kazna verovatno neće ni doći, jer sam podigao toliku „dreku“ ili da pustim Vas, dragi moji čitaoci da odlučite?
Da, eto, „sabraću sve komentare, sugestije i „pushing“ na gomilu i dopustiću vama da odlučite šta dalje. Izvolite! Da i rado bih uzeo novac nekom sponzoru, da mi plaća kazne, pa bih se svaki dan vozio bez kacige, raspravljao sa policijom i pisao ZA VAS! :D Čak sam razmišljao da se uradi neki tip skrivene kamere, pa da to možemo isfurati na TV-u... neverovatno, koliko se opcija stvori na jedno malo NE. Nije Tito bio lud!
TREĆI DEO********************
Gde je taj famozni problem koji treba rešiti, da narod bude sretan, da svi budu siti i da život ne boli?
Pročitali ste šta se desilo „na ulici“ i šta se desilo „u kancelariji“... sad pročitajte i šta se dešava u glavi!
Izmjenjeni, famozni član 102. Zakona o bezbjednosti u saobraćaju :) glasi:
"Vozač bicikla, mopeda, lakog motocikla, motocikla, tricikla, lakog četverocikla ili četverocikla i osobe koje se prevoze tim vozilima moraju pravilno koristiti zaštitnu kacigu za vrijeme vožnje, a u razdoblju od prvog sumraka do potpunog svanuća, kao i danju u slučaju smanjene vidljivosti, vozač bicikla mora pravilno koristiti i svjetloodbojni prsluk".
Predlažem da zađemo u suštinu, da pronađemo „potrebu“ za ovim zakonom u sistemu državnog uređenja ove naše „države“. Neću daviti izokola, kao što imam običaj, nego ću direktno u čelo, po istini i relanosti da zvekenem šamarče! Evo po stavkama:
1. Budžet treba napuniti! Ko puni budžet? Narod! Postoje razne metode (porezi, takse, doprinosi...), ali kako se glad zadovolji, apetiti rastu i moraju se stalno izmišljati nove „fore“ da se od naroda „digne lova“ da se kao što voda kruži u prirodi, lova obrće na tržištu. Ne znam da li znate svi podatak da je „kasa jedne države solventna“ ako štampanog – novca u prometu, ima onoliko koliko ima, realno, recimo, zlata u državnim rezervama (kao Fort Nox u USA). Ako se štampa više novca nego što ima materijalne osnove, valuta počinje da opada u odnosu na ostale valute – jel' se to, „ono“, „zove“ devalvacija? I, u suštini počinje se pojavljivati veći broj nula na novčanicama, nego što ima mesta za odštampati ih. E, sad, Konvertibilna Marka vam je čudo jedno i sramota bi bilo da ne znate koje je to čudo, a time se neću ovde baviti, Google zna! Realno je da su plate „činovnika“ u državnoj administaciji prevelike i to je činjenica na koju stalno pojedini TV voditelji ili voditeljice, prozivaju svoje „žrtve“ kad ih se dohvate „on the air“, ali očigledno bez rezultata. CCI ima interesantan site sa statistikom koja bi vas trebala sve interesovati... tu su detalji o svima u državnoj administraciji (moram koristiti ovaj naziv!), o njihovoj materijalnoj situaciji, platama, nivou učešća u odlučivanju i najvažnije o poslu koji rade i koji su uradili – konkretno o rezultatima njihovog rada ( http://www.cci.ba/ )... pa malo prosurfajte. Poenta je da, ako ne kontrolišete svoje nagone i apetite, ješćete i proždiraćete sve redom, sve više i više i debljaćete se i debljati, i trebaće vam sve više i više i počećete na kraju da uzimate od drugih, koji su slabiji... ne fizički, to je atavizam za kafanske rasprave, nego slabiji po „ljudskim pravima“ u odnosu na vas. Super HIK je uspeo, krade se naveliko od siromašnih, da bi bogatiji bili još bogatiji!
2. Zakon je postao alatka establišmenta da „izmuzu“ lovu od ovaca iz stada (nas), a ne mehanizam da se zaštite prava građana, da se praktikuje demokratija u uređenom sistemu i da se spreči zlodelovanje i zloupotreba – anarhija.
3. Politika je paravan za zločin!
4. Narod je inertan, neodlučan, zbunjen i uplašen – straha ima više od pameti, a to nije podloga za zdrav život u demokratskom društvu.
5. „Hleba i igara“ a.k.a. Internet, TV, Radio... je ono na šta nas je društvena strategija novog svetskog poretka navikla. Reality Show je naš svakodnevni život, a gledaju ga masni likovi iz tapaciranih fotelja.
Nije član 102. razlog zašto ja sve ovo pišem! Član 102. i moja priča su samo vrata koja su se otvorila i kroz koja ja nameravam „bučno“ da prođem, da bih došao, zajedno sa vama, do uzroka problema - čitav naš usrani, mizerni, otrovan način života. Moje „bukanje“ neće imati ni smisla ni efekta, ako me (ako sami sebe) ne podržite. Nije uslovljavanje, ali U KURAC više sa kukanjem, pisanjem, pričanjem... hoćemo li nešto uraditi? Član 102. je promenjen zato što je nekom guzonji, nekom smradu, da bi se uvukao u pakšu svom debelom šefu, pala na pamet nova „fora“ da se izmuze lova od populacije. Razmišljao sam! Zakon kaže da se kaciga mora „pravilno koristiti“? Jasno je šta bi to značilo, ali zašto nije konkretno navedeno? Nije definisano šta znači „pravilno koristiti zaštitnu kacigu“. Drugo, šta definiše termin „zaštitna“? Kacige za bicikliste, one pro za sportiste, koje koštaju malo više, se testiraju za situaciju kad vozač padne sa bajca pri brzini od 20km/h. Ne verujem da neko testira kineske kacige koje se prodaju po našim prodavnicama. Ma, ljudi, da li je moguće da su te kacige, zbog nemogućnosti provere materijala od kojih su napravljene, opasnije po zdravlje od pada sa bajca? Ako zakon zahteva kacige, onda zakon mora postaviti i standard! Mogu li ja uzeti „vojni šljem iz WW I“ ofarbati psihodelično i „metnut na glavu“? Mogu li koristiti onu zaštitnu kacigu što nose na gradilištima ili rudarsku, ili plastičnu dečiju igračku od 3KM? Jedno je sigurno, kad vas klepi pijani vozač u, zamračenih prozora AUDI-u 6 ili nabrijanom JEEP-u, pri brzini od 120km/h, neće vam pomoći ni kineska ni „jebačka“ kaciga, a istog tog pijanog vozača, policajac će tunjavo pogledati i mahati repom uz izraz lica na kom se može pročitati pitanje: „Čiji li je ovaj sin?“...
PAS MATER!
Ko to odlučuje kad je „sezona lova“ na bicikliste? Ko se to jutro probudi nadrkan i kaže: „Danas je dan lova na bicikliste!“... akcija, kako to policajci vole da kažu - dan kad se primenjuje član 102. iz zakona o bezbjednosti saobraćaja. Zakoni danas imaju „termine“. Da mi je znati kad se ne primenjuje zakon o utaji tuđe imovine, pa da skoknem do prve banke...
Sad se postavlja pitanje, da li narod ove države može da utiče na rad ljudi koje smo na demokratskim izborima izabrali? Ako ne može, pitanje je da li su to bili demokratski izbori i da li je demokratija samo „slovo na papiru“? Demokratija? Kakva šarena laža... HAHAHAHAHAHAHHAHAHAHAHAH!
Ozbiljno pitanje svima vama: „Da li se čovek danas pretvorio u krpu koja leži ispred malih ekrana (TV ili Internet, isti vrag), konzumira E230, E458, poboljšivače razne i uskršnja jaja koja kad ofarbaš, dobiješ u istoj ceni psihodelija tatoo na rukama, polutrajni? Pretvorio sam se u mizantropa, a uskoro će me i depresija složiti, koja kad eskalira, krenuću u napad, pretvoriću se u kriminalca... na sebe ne mogu, ali ću, tako kratkog fitilja u kaubojce, a svi ostali će biti indijanci. Stresan život živimo, sugrađani moji. Jebu nas svi „uzduž i popreko“, a mi trpimo i bes iskaljujemo na članovima svoje porodice, na svojim najbližim... Juče slušam jednu gospođu koja komentariše roditeljski sastanak. Gospođa kaže da njeni klinci „ne odskaču“, da se ne ističu od ostalih, da svi u odeljenju imaju slične ocene, da svi isto uče i isto znanje imaju... Tužan, sedim tu, slušam i pitam se da li da kažem toj gospođi da to nije dobro, da to znači da nastavnici i profesori ne obavljaju svoj posao, da deca ne nauče ništa i da ih treniraju da idu linijom manjeg otpora, da budu masa, kojom je lako upravljati... Krenem dva puta da kažem, ali priča, dok se ja snebivam odlazi u drugom smeru, odustajem i drago mi je na kraju... Dosta mi je pametovanja i priče... priključiću se nekoj aktivističkoj NGO, ovde u Banjaluci, zagristi, dok mi se ne istroši energija, dok ne popizdim na generalnu nesposobnost, nezainteresovanost i kvaziupornost ostalih aktivista koji su tu iz totalno pogrešnih, materijalističkih poriva... Zadovoljiću svoj ego i umiriti grižu savesti i nastaviti da šetam sa ostatkom stada ka usudu koji nam je zakuhan od kad se Jugoslavija raspala. Svaka čast i meni i vama, sugrađani moji i kupite jebene kacige, jer ja, eto od jutros idem peške na posao, jer se tripam da ću morati platiti još 40KM, jer sam tvrdoglav i neću da nosim jebenu kacigu, jer sam obično govno, kao što ste i vi obična govna.
